Šta reći? Šta se sve događalo od prošle jeseni? Šta se desilo sa svim stijenama koje smo istražili? Moram da priznam da nisam očekivao toliko lošeg vremena, snijega, kiše i hladnoće, tako da smo čitavu zimu proveli u sali.

Prvi dani marta su ulili malo nade. Oker je bilo prevelik, sa težim pristupom za one prelude tufe, i Amfiteatar i Dome će morati da sačekaju dok se naš nivo penjanja ne podigne na nekih 8c. Bez obzira na to pronašli smo neke druge mogućnosti:

Za Prvi maj bio sam na izvoru Sane. Pošto povod tog izleta nije bio penjanje, nisam mogao da ne primjetim bijelo-plavkaste izbočine stijena koje su se nalazile uzbrdo. Činile su se kao kratke stijene, ali ko zna - možda i ne…

Nedelju dana poslije toga Igor mi je ispričao da jedan od njegovih prijatelja živi u toj okolini. On mu je jednom prilikom pokazao fotografije džepova od stjena koje su imale tu boju koju sam ja vidjeo za Prvi maj. Odlučili smo da ih odemo pogledati zajedno, kada budemo imali vremena. Prilika za to je došla uskoro i još poslije provjere na Google Earth-u bili smo poprilično sigurni da je u pitanju ista stijena koju sam ja vidio.

Cjelodnevna izloženost prejakom suncu i kupanje u prehladnom moru na ostrvu van sezone bez turista – ne zvuči baš zanimljivo. Međutim, ne tako mala grupa (nas 11) odvažnih „Robinzona Krusoa“ je jedino tada mogla da se nađe na mjestu koje u odnosu na sva dosadašnja putovanja najviše podsjeća na Defoovu priču. Jedini motiv da se neko u to vrijeme turistički uputi na Hvar može biti samo jedno – penjanje. Bolji razlog i ne treba za ekipu „extrema“ ovisnim o penjanju. Toliko mnogo sati potrošenih na skupljanje informacija po netu o kristalno čistom moru na Hvaru i tamošnjim autentičnim „cvrenim stijenama“, konačno su postale stvarnost.